Sposobnost, a ne pol: Da li je vojni poziv za žene?

Pitanje uključivanja žena u oružane snage i njihove sposobnosti za vojni poziv jedno je od najkontroverznijih i najstrastvenije debatovanih pitanja u savremenom društvu. Diskusija često zapne u zamci stereotipa, predrasuda i generalizacija koje, umesto da osvetle suštinu, zamagljuju stvarno stanje stvari. Suština vojnog poziva ne leži u polnoj pripadnosti, već u nizu fizičkih, psihičkih i intelektualnih kapaciteta koje pojedinac poseduje. Ovaj članak nastoji da demistifikuje ovu temu, analizirajući je izvan okvira rekla-kazala i fokusirajući se na sposobnost, želju i profesionalizam.

Suština vojne službe: Više od "jurnjave za puškama"

Česta zabluda je da se vojni poziv svodi isključivo na fizičku konfrontaciju, na ono što neki nazivaju "životinjski nagon da ubiješ neprijatelja i preživiš". Međutim, savremena vojska je kompleksan i hijerarhijski organizovan sistem. Da, izvršni čin borbe je njen konačni, najvidljiviji deo, ali on stoji na temeljima logistike, komunikacije, strategije, obaveštajnog rada, tehnike, medicine i mnogih drugih specijalizovanih oblasti. Vojska nije samo "valjanje u blatu" ili nosanje teške opreme, iako su i ti elementi deo obuke za određene pozicije. Kao što jedan sagovornik ističe: "Snaga u vojsci, sposobnost valjanja, okretanja i obrtanja u blatu nije jedino što je uslov." Mnogo toga se gleda prilikom selekcije, uključujući stabilnost ličnosti, sposobnost donošenja odluka pod pritiskom, timski rad i strateško razmišljanje.

Upravo zbog te kompleksnosti, tvrdnja da žene "nemaju šta da traže u vojsci" pokazuje nerazumevanje širine vojne profesije. Postoje brojne pozicije gde je intelekt presudniji od čiste mišićne mase. Operater dronova, analitičar obaveštajnih podataka, kibernetički specijalista, vojni lekar ili inženjer - za sve ove uloge ključni su mozak, preciznost, strpljenje i specijalizovano znanje. U ovim sferama, pol je potpuno nebitan. Štaviše, neka istraživanja sugerišu da su žene često bolji strategi, skloniji sagledavanju i analiziranju različitih aspekata akcije.

Fizička sprema: Lavice i mekušci postoje u oba pola

Nesporno je da postoji biološka razlika u prosečnoj fizičkoj snazi i konstituciji između muškaraca i žena. Statistički gledano, veći procenat muškaraca će lakše ispuniti određene fizičke norme za zahtevnije borbeno položaje, poput pešadije. Međutim, ključna reč je "prosek". Generalizovati na osnovu pola je pogrešno i štetno. Kao što se primeti u diskusiji: "Kao što među muškarcima ima mekušaca, tako i među ženama i te kako ima pravih lavica, psihički i fizički spremnih za vojsku."

Postoje žene koje bez većih problema u jurišu mogu da nose mitraljez težak 10 kg, koje su izdržljivije i otpornije na bol od mnogih muškaraca. Istovremeno, ima muškaraca koji ne bi izdržali marš od nekoliko kilometara pod opremom. Stoga, selekcija treba da bude individualna i zasnovana na stvarnim, merljivim sposobnostima kandidata, a ne na pretpostavkama o njihovom polu. Problem nastaje kada se, zbog nekih žena koje možda nisu dorasle zadatku ili su došle iz pogrešnih motiva, stavlja etiketa na sve. To je kao da se svi muškarci-vojnici ocene na osnovu onih koji se "vade na lošu kičmu" ili koji su došli u vojsku samo zbog sigurne plate.

Pored toga, savremeno ratovanje se menja. Dok će uvek postojati potreba za fizički izdržljivim borcima na prvim linijama, tehnologija sve više menja prirodu sukoba. Ratovi se vode i u kibernetičkom prostoru, a precizno navođeno oružje "na klik miša" menja dinamiku. U ovakvim scenarijima, fizička snaga gubi na primarnosti u odnosu na brzinu donošenja odluka, koncentraciju i tehničko znanje.

Psihološka sprema i "životinjski nagon"

Jedan od argumenta protiv žena u vojsci je navodna manja psihička spremnost za agresiju i suočavanje sa surovostima rata. Međutim, ovo je možda i najveći stereotip. Instinkt za odbranu i preživljavanje nije rodno određen. Kao što se ističe u raspravi: "Svaki čovek ima životinjski nagon da ubije onoga ko ga ugrožava i da pokuša sebe da spase... ženama je drag život koliko i muškarcima." Štaviše, majčinski instinkt ne isključuje, već može pojačati borbenu sposobnost kada je reč o odbrani dece, doma, zajednice. U životinjskom svetu, majka je najopasnija kada joj je ugroženo dete. Ta ista žestina i bespogovorna odlučnost mogu se preusmeriti u vojni kontekst.

Istorija je puna primera hrabrih žena ratnica, od srpske heroine Milunke Savić do savremenih kurdskih pesmerga koje su se hrabro borile protiv najsvirepijih formacija. One su pokazale ne samo fizičku izdržljivost, već i izuzetnu psihičku otpornost, hladnokrvnost i operativnost, često nadmašujući muškarce u svojoj okolini. Tvrditi da su sve žene psihički nesposobne za takve izazove znači ignorisati ove istorijske i savremene činjenice.

Problem generalizacije i "dvostrukih aršina"

Srž problema u ovoj debati leži u opasnoj generalizaciji. Kada neko kaže "žene nisu za vojsku", podrazumeva sve žene, što je očigledno netačno i nepravedno. Isto tako, ne treba ići u drugu krajnost i tvrditi da su sve žene podjednako sposobne kao muškarci. Istina je negde u sredini: postoje žene koje su izuzetno sposobne za vojni poziv, postoje one koje nisu, a isto važi i za muškarce. Društvo bi trebalo da omogući da najsposobniji pojedinci, bez obzira na pol, budu na pozicijama za koje su najkvalifikovaniji.

Poseban izazov predstavlja i tzv. "dvostruki aršin" i predrasude unutar same vojne strukture. S jedne strane, žene se mogu suočiti sa omalovažavanjem, sumnjom u njihove sposobnosti i pritiskom da se "dokazuju" više nego muški kolege. S druge strane, postoji i problem protekcionizma i nižih očekivanja - priče o tome da muški kolege nose opremu ženama ili da su one oslobođene određenih dužnosti zbog svog pola štete integritetu sposobnih žena vojnika. Kako jedan iskreni glas primećuje: "Zbog nekih lepotica sa kitkicama koje ne mogu poneti običnu transportnu vreću... sve žene u vojsci svrstavate u isti koš." Rešenje nije u ukidanju prava žena na službu, već u strogom i fer sprovodenju istih kriterijuma za sve, uz poštovanje individualnih razlika koje proizilaze iz fiziologije (kao što su drugačije norme za fizičke testove, što je standardna praksa i u sportu).

Kontekst: O kakvoj vojsci govorimo?

Važno je razlikovati principijelnu raspravu od stanja u konkretnoj, na primer, srpskoj vojsci. Mnogi komentari ističu da je problem što se kriterijumi za prijem opšte populaciji drastično spustili, kako bi se popunile kvote i obezbedila zaposlenost. Kada se u vojsku prima "svako ko želi", dolazi do pada kvaliteta i dolaska ljudi kojima je primarni motiv "pošto-poto da se dokopaju neke zarade", a ne poziv. Ovo dovodi do situacija gde i muški i ženski pripadnici mogu biti nesposobni ili neozbiljni. Ovo je problem sistema selekcije i vrednosti, a ne pola.

U profesionalnim vojskama svetskih sila, gde se uloženo u obuku, opremu i selekciju, žene se uspešno integrišu u različite rodove, od avijacije do specijalnih jedinica. Primeri Izraela, SAD, Skandinavskih zemalja i drugih pokazuju da, uz adekvatnu obuku i fer priliku, žene mogu biti izuzetno efikasne i hrabre vojnice. Ključ je u kvalitetu, a ne kvantitetu, i u tome da se na odgovorne pozicije postavljaju oni koji su za njih stvarno sposobni.

Zaključak: Pravo na izbor i dokazivanje na terenu

Pitanje žena u vojsci ne treba da bude pitanje ideologije, feminizma ili tradicije, već pragmatizma i individualne sposobnosti. Društvo treba da stvori uslove u kojima će svaki pojedinac, koji poseduje potrebne fizičke, psihičke i intelektualne predispozicije i želju da služi, imati priliku da to i čini. Žena koja je "fizički i psihički spremnija, izdržljivija, jača od muškarca" treba da ima put otvoren da bude vojnik ako to želi.

Umesto da se raspravlja o tome da li je nešto "muško" ili "žensko", fokus treba preusmeriti na poboľjšanje sistema selekcije, podizanje standarda, investiranje u modernu opremu i obuku za sve pripadnike. Konačno, svaki vojnik, muškarac ili žena, dokazuje svoju vrednost na terenu, kroz profesionalizam, posvećenost, hrabrost i sposobnost da izvrši zadatak. Tu nema mesta za generalizacije - samo za lični angažman i merljive rezultate. Na kraju, najvažnije je da imamo sposobnu i spremnu vojsku, a da li će je činiti isključivo muškarci ili i žene je sporedno pitanje u odnosu na njen kvalitet i efikasnost.